Nedeljno-praznična zanatlijska škola

Zakonom Ministarstva privreda iz 1892. godine ustanovljene su državne zanatske škole sa radionicama. Nastava je bila više praktična nego teorijska sa vežbanjem u radionicama pod upravom majstora. U Pirotu je na osnovu ovog zakona 1898. godine otvorena Nedeljno-praznična zanatlijska škola.

Opšta pravila za uređenje zanatsko-trgovačkih večernjih i nedeljnoprazničnih škola usvojena su 7. marta 1899. godine. Školska godina počinjala je 1. avgusta, i trajala do 24. juna. Predviđeno je da se predavanja drze nedeljom i praznikom sa tri časa pre podne i dva časa po podne, odnosno utornikom i četvrtkom dva časa, i to: zimi od 6-8, a leti od 7-9 časova uveče. Predavanja se nisu držala prvog i drugog dana Božića, Uskrsa i Duhova, zatim u danima državnih svetkovina i za vreme mesnih panadura.

Svi učenici podvrgavali su se na početku svake školske godine lekarskom pregledu. Ukoliko bi učenik bolovao od bolesti koja je opasna za njega ili po druge učenike, nije se primao u školu. Ako bi se takva bolest pojavila u toku godine, đak bi bio otpušten iz škole, stalno, ili privremeno, prema uverenju lekara.

Zanatsko-trgovačka škola

Po završetku Prvog svetskog rata (1918) Zanatsko-trgovačka škola bila je jedina stručna škola u Pirotu koja je pripremala kadar za potrebe zanatstva i trgovine na ovom području.

Ova škola je upisivala samo muškarce po završetku četvororazredne osnovne škole, pa je u narodu često nazivana Muška zanatska škola. Pošto se nastava držala uglavnom uveče, zvali su je i Večernja zanatska škola. Kasnije Škola dobija naziv Stručna produžna škola i sa tim nazivom radiće do početka II svetskog rata 1941. godine i prvih godina posle rata.

Gotovo svake godine upravitelj Škole Milan Živanović, a kasnije i Ljubomir Jocić, predlagali su određene izmene nastavnih planova. Najveća primedba je bila na nedeljni broj časova srpskog jezika, "imajući u vidu nepravilnosti govora u ovom kraju". Umesto jednog časa predlagana su po dva časa u svakom razredu.